“We’re Coming Back” nikada nije bila samo još jedna pesma kojom Cock Sparrer uobičajeno završava svoju set-listu prepunu hitova. U Srbiji je vremenom postala svojevrsno obećanje, jer legende vole da se vrate u naše krajeve.
Pevali su je 12. septembra 2009. u prepunom beogradskom SKC-u, pred publikom koja je karte razgrabila mesecima unapred. Odsvirali su je sedam godina kasnije na krcatom Fusion Stageu Exita, dok su gorele baklje, a njome ponovo završili moćni set 2019. godine u Hali 2 Novosadskog sajma, nakon koncerta koji je i samom bendu ostao duboko urezan u sećanje.
Nećemo sada pompezno tvrditi da je sviraju kao obećanje srpskim fanovima, jer već decenijama tako završavaju svoje svirke, ali u slučaju Srbije stare kuke zaista ponovo drže reč.
Cock Sparrer se 28. novembra vraća na Balkan, gde će na Zappa Barci svirati tek drugi beogradski koncert u svojoj 54 godine dugoj istoriji. Biće to njihov četvrti dolazak u našu zemlju i jedan od onih datuma koje bi domaći pankeri i skinhedi trebalo debelo da zaokruže u kalendaru.
Ako nekome Cock Sparrer treba posebno predstavljati, verovatno je zalutao na pogrešan tekst. Ovde nećemo objašnjavati zašto “Riot Squad” započinje pogo ludilo koje ne staje do kraja svirke, zašto se na “Take ‘Em All” dižu pesnice, zašto “England Belongs to Me” odavno ne pripada samo Englezima ili kako izgleda kada nekoliko stotina ili nekoliko hiljada ljudi preuzme “Where Are They Now?” od Colina McFaulla i otpeva je umesto njega.
Međutim, vredi objasniti zašto njihov povratak u Srbiju nije tek još jedna koncertna najava u nizu.
Od rasprodatog SKC-a do baklji na Novosadskom sajmu
Kada su Cock Sparrer prvi put stigli u Beograd 2009, karte za SKC bile su rasprodate mesecima pre nego što je bend kročio na binu. Generacije domaćih pankera i skinheda čekale su ih decenijama, a te septembarske večeri dobile su koncert koji je danas postao deo urbane legende.
SKC, onako akustičan, odzvanjao je od Sparrer refrena. To nisu pesme koje se slušaju sa rukama u džepovima, dok se lagano klima glavom u ritmu muzike. Pevaju se sa visoko podignutim pesnicama, zagrljeni sa ekipom i, ako vas sreća posluži, čašom koja je nekim čudom preživela do refrena.
Na sledeći gig čekalo se do 2016. i Exita. Fusion Stage bio je prepun, a pred binom su se našle iskusne face koje su bend čekale još u SKC-u i nova generacija pankera koja je u međuvremenu odrasla uz iste ploče. Gorele su baklje, pogo nije prestajao, a Đava je dobila svoju porciju žestokog londonskog punka.
Novi Sad koji Sparreri nisu zaboravili
Treći susret bio je još prisniji. Cock Sparrer su se 2019. vratili u Novi Sad, ovoga puta u Halu 2 Novosadskog sajma. Pre koncerta organizovano je i druženje sa fanovima u Bulevar Booksu, gde su se potpisivale ploče i diskovi, fotografisalo i ćaskalo sa ljudima kojima su Sparrer himne odavno postale soundtrack života.
A onda su izašli na binu i pokazali zbog čega su godine u njihovim ličnim kartama samo brojevi na parčetu kartona. Već dobrano zagazili u sedmu deceniju života, Sparreri su razvalili Halu 2 energijom na kojoj bi im pozavideli klinci koji tek otkrivaju pankčinu.
Da sećanje nije jednostrano, pokazuje i ono što je bend napisao sada, najavljujući povratak. Koncert iz 2019. pamte kao jednu od najboljih reakcija publike koju su ikada doživeli, uz ludu, glasnu masu i baklje koje su gorele u zatvorenom prostoru.
“Serbia – we’re coming back”, poručili su. Pa naravno da dolaze – obećali su majstori.
Shock Troops nije ploča, već zbirka punk himni
Cock Sparrer nikada nije bio bend za art-punk krugove koji uz čašicu skupog bordoa raspravljaju o umetnosti i miru u svetu. Došli su direktno sa ulice i tribina istočnog Londona i tamo je njihova muzika zauvek ostala. Za pankere, skinse i klince sa iste te ulice, za pabove i fudbalske tribine, za ekipu koja refren ne peva zato što je to deo koncertnog folklora, nego zato što ga oseća kao svoj.
I pre nego što su izbacili ploču po kojoj ih danas najbolje poznajemo, na njihovom istoimenom prvencu već su bile “Teenage Heart”, originalna verzija “Runnin’ Riot” i “We Love You”. Već tu se čulo da je njihova muzika mnogo šira od Oi! etikete koju će im kasnije zalepiti: glam rok nasleđe Slade i Sweet, huka engleskih tribina i naizgled jednostavni, himnični punk čiji vas refren ćapi pre nego što se pesma završi.
Sa Shock Troops sve je leglo na svoje mesto. “Where Are They Now?”, “Riot Squad”, “Working”, “Take ‘Em All”, “We’re Coming Back”, “Watch Your Back”, “I Got Your Number”, “Secret Army”, “Droogs Don’t Run”… Dodajte tome “England Belongs to Me” i “Argy Bargy”, koje su se našle na kasnijim izdanjima albuma, i dobijate ploču na kojoj su gotovo sve stvari postale obavezni deo punk lektire.
Već sledeće godine stigao je Running Riot in ’84, nešto suptilniji nastavak priče sa “Run With the Blind”, “Is Anybody There?”, “The Sun Says” i naslovnom “Running Riot”, da bi potom usledila duga diskografska pauza.
Neko drugi bi se posle takvog početka zadovoljio statusom kultnog benda i slavljenjem “starih dobrih dana”. Sparreri nisu.
Povratak bez života na staroj slavi
Kada su se devedesetih vratili u igru, nisu došli praznih ruku. Guilty as Charged iz 1994. nije bio pokušaj veterana da od stare slave odrade još koji krug, nego album koji je svetu dao “Get A Rope”, “Roads To Freedom”, “Tough Guys” i “Because You’re Young”, pesmu koja rame uz rame stoji uz njihove najveće klasike i decenijama kasnije ostaje jedan od koncertnih favorita.
Usledili su Two Monkeys, pa odlični Here We Stand, zatim Forever 2017. i konačno Hand on Heart 2024. godine.
I tu dolazimo do možda najluđe stvari kod Cock Sparrera: za bend koji postoji više od pola veka, u njihovoj diskografiji praktično nema albuma ili pesme koje preskačete dok čekate “dobre stvari”. Menjali su se periodi, prolazile godine i decenije, ali Sparreri nisu snimali ploče samo zato da bi imali razlog za novu turneju, već kada imaju šta da kažu.
Poslednji Hand on Heart to je još jednom pokazao i postao njihov prvi album koji je ušao na britansku listu, više od pola veka nakon osnivanja benda. A ove godine ponovo su se javili sa Die Toten Hosen i zajedničkim singlom True to the Bone, gde su proslavili 100 godina punka na jednoj ploči.
Heroji ulice koji nikada nisu morali da glume takav status
Cock Sparrer u vreme prvog britanskog punk udara nisu dobili slavu kakvu su pokupili neki njihovi savremenici. Postoje još od 1972, pre nego što je punk dobio ime i osvojio naslovne strane, ali prava veličina benda postala je očigledna tek kasnije.
Menjale su se generacije, a njihove pesme su iz londonskih pabova završile u punk klubovima širom sveta i sa ploča prešle na tribine.
Takvo priznanje se ne kupuje marketingom i ne može da se odglumi.
Cock Sparrer su heroji baš zato što se nikada nisu tako ponašali. Petorica matorih londonskih drugara, pesme sa ulice, gitare, refren koji može da urla cela sala i više od pola veka prijateljstva sa publikom.
I više nego dovoljno.
We’re Coming Back: još jednom
Poslednjih godina Cock Sparrer polako zatvara pojedina poglavlja svoje koncertne priče. Hand on Heart predstavili su kao poslednji studijski album, a od pojedinih američkih gradova već su se oprostili poslednjim koncertima.
Ipak, penziju nisu objavili. Daryl Smith je krajem prošle godine objasnio da će svirati dok god ih zdravlje služi, dok god uživaju i dok god mogu da izađu na binu bez blamiranja.
Zato niko sa sigurnošću ne može da kaže da će Zappa Barka 28. novembra biti poslednja prilika da Cock Sparrer gledamo u Srbiji.
Ali može da bude. A kada bend takvog kalibra, sa članovima koji su odavno zagazili u sedamdesete, dođe u mali beogradski klub u trenutku kada već svira poslednje koncerte u pojedinim gradovima, računati na još jednu priliku bio bi ozbiljan optimizam.
I sam bend je uz beogradsku najavu poručio da očekuje da će koncert brzo biti rasprodat. Zappa Barka je mali i intiman prostor, pa ne bi trebalo računati da će karte dugo čekati vlasnike.
Zato se potrudite da obezbedite svoj primerak na vreme na Efinity.rs.
Vidimo se 28. novembra. A ako na kraju ponovo zasviraju “We’re Coming Back”, ovog puta ćemo je pevati još glasnije, možda i sa pokojom suzom u oku.
Sick Of It All bez Lou Kollera: Jedna od njegovih poslednjih želja bila je da bend nastavi dalje
.jpg){kind=link}