Bilo je to vreme kada je MTV još uvek puštao muziku, a ne rijaliti programe, mnogo pre nego što je upao u raku koju je sam sebi iskopao i nestao sa kulturne mape, baš kako je Jello Biafra svojevremeno priželjkivao.
Klinci su sate provodili čekajući novi spot omiljenog benda, Headbangers Ball bio je ulaznica u svet metala, dok je 120 Minutes otkrivao alternativu za koju niste ni znali da postoji.
U tom svetu postojala su i dva ne baš preterano bistra tinejdžera koja su otpadala ispred televizora, smejala se glupostima i usput oblikovala muzički ukus čitave generacije.
Naravno, u pitanju su Beavis i Butt-Head.
Na prvi pogled, teško da biste ih nazvali kulturnim fenomenom. Dvojica klinaca sa prenaglašenim podočnjacima, protezama, metal majicama i smislom za humor koji se uglavnom svodio na reči poput “heh heh” i “uh huh”.
Međutim, iza te prividne banalnosti krilo se nešto mnogo veće. Za mnoge ljubitelje gitarske muzike upravo su Beavis i Butt-Head bili prvi “muzički kritičari” koje su ikada čuli.
Kroz njihove komentare klinci su otkrivali bendove, spotove i čitave žanrove. Iron Maiden, Metallica, Pantera, White Zombie, Sonic Youth ili Nirvana – svi su prolazili kroz njihov nemilosrdni filter.
Ponekad bi ismejali spot, ponekad bend, a neretko i njihove fanove.
Kada je MTV bio algoritam alternativne generacije
Baš u tome ležala je njihova genijalnost: nisu poštovali pravila, a još manje bili politički korektni.
Ismevali su sve redom i nisu mnogo marili da li će nekog uvrediti.
Da se ne lažemo, to je bio i koncept čitave emisije.
Teško je oteti se utisku da bi u današnje vreme takvi likovi mnogo teže ugledali svetlost dana.
Ne zato što ljudi više nemaju smisla za humor, već zato što danas korporacije mnogo manje vole rizik.
U vremenu kada se svaka šala secira pod lupom društvenih mreža, prostor za provokativnu i neukrotivu umetnost deluje sve uži. A subkultura, kao i mnogo puta do sada, ponovo se povukla u “podzemlje”.
Kako prenosi Vice, ideja o igranom filmu sa Beavisom i Butt-Headom pojavila se praktično odmah nakon uspeha serije, početkom devedesetih.
Kreator Mike Judge odbio je prve pokušaje Holivuda da dvojicu kultnih likova prebaci u igranu formu.
Možda je i bolje što je tako, jer zamisliti stvarne glumce u ulozi Beavisa i Butt-Heada zvuči gotovo jednako čudno kao i sama činjenica da je Johnny Depp svojevremeno želeo da glumi Beavisa.
Da stvar bude još neverovatnija, prema navodima Vicea, Marlon Brando i Depp navodno su između snimanja filma Don Juan DeMarco zabavljali ekipu imitirajući upravo Beavisa i Butt-Heada.
Da, onaj Marlon Brando, Divljak i Kum, koji je ostavio neizbrisiv trag u sedmoj umetnosti.
Dvojica idiota koja su nadživela MTV
Sve to možda deluje kao bizarna fusnota iz pop kulture, ali dovoljno govori o uticaju koji su ova dva animirana idiota imala na generacije gledalaca.
Njihov trag nije ostao samo na televiziji. Čak je i El Hefe iz NOFX na kultnom albumu Punk in Drublic izvodio imitacije raznih crtanih likova, među kojima su se našli i Beavis i Butt-Head.
Ti biseri se nalaze na hidden track-u nakon poslednje pesme “Scavenger Type”, dodatno potvrđujući koliko su duboko ušli u DNK alternativne kulture devedesetih.
Uostalom, Beavis i Butt-Head nikada nisu bili samo crtani film, već proizvod jednog potpuno drugačijeg vremena.
Onog u kojem je MTV diktirao trendove, kada su muzički spotovi imali status kulturnog događaja i kada ste nove bendove otkrivali slučajno, pre nego što su algoritmi počeli da ih biraju umesto vas.
Verovatno zato i danas deluju sveže, baš poput kultnih Simpsonsa ili South Parka.
Ne zato što su bili uzorni, pametni ili politički korektni. Baš naprotiv.
Podsećali su da umetnost ponekad mora da bude glupa, provokativna i pomalo neprijatna, kako bi ostavila trag.
A to je nešto što savremena kultura, čini se, sve ređe dopušta, već uporno zatrpava pukotine, kako nešto nepredvidivo slučajno ne bi izašlo iz podzemlja i ponovo poremetilo pravila igre.
Izvor: Vice.com
Ozzy Osbourne se vraća kao AI hologram: Besmrtni princ tame ili korporativno lešinarenje?
