Muzička industrija je tokom svoje istorije imala prilično jednostavan i nedvosmislen odnos prema novim tehnologijama, a uvek je u centru priče bila lova, dok je kreativnost odavno u drugom planu. Ako nešto može da ubrza proizvodnju, smanji troškove ili otvori novi izvor zarade, vrlo brzo će se pronaći način da se od toga napravi biznis.
Prostim rečnikom – štancaj što više i puni džepove šefova i korporacija, a autorima po mogućstvu baci mrvice.
Sa veštačkom inteligencijom stvar je otišla korak dalje, jer više nije potrebno samo pronaći novi način da se muzika snimi, distribuira ili proda. Sada se otvorila mogućnost da se iz te jednačine i hiperprodukcije izbaci i čovek koji je stvara.
Problem je što se pre ili kasnije nameće jedno prilično bizarno pitanje: može li pesma koju je napravila mašina da se na istoj top-listi takmiči sa muzikom koju su napisali, otpevali i odsvirali ljudi?
Australijanci su upravo odlučili da ne može i praktično zalupili vrata u lice Terminatora.
Australijska diskografska industrija odlučila je da potpuno AI generisane pesme više neće imati pravo da se pojave na zvaničnim ARIA top-listama, a ista vrata biće im zatvorena i kada su u pitanju ARIA nagrade.
Veštačka inteligencija time nije proterana iz studija, ali je povučena prilično jasna granica između tehnologije koja pomaže muzičaru i tehnologije koja pokušava da postane muzičar.
Sve je počelo kada je AI Madonna stigla do vrha
Povod za celu priču nije hipotetički scenario u kojem su neki dušebrižnici raspravljali kako će muzika izgledati za deset godina i odjednom odlučili da spase ljudsku kreativnost.
Prema pisanju AP-a, australijski producent napravio je novu verziju Madonninog hita “Like a Prayer”, koristeći između ostalog vokale i bubnjeve koje je generisala veštačka inteligencija. Pesma je potom provela 16 nedelja među 20 najpopularnijih australijskih singlova, a na ARIA listi australijskih izvođača u maju se popela sve do drugog mesta.
Drugim rečima, nije u pitanju neka distopijska budućnost. Pesma je već bila tu, publika ju je slušala na svojim telefonima, striming servisi uredno brojali klikove, a rezultat se našao na istoj tabeli koja bi trebalo da meri uspeh izvođača od krvi i mesa.
ARIA je zato odlučila da od naredne nedelje potpuno AI generisana muzika više nema šta da traži na njenim listama.
To, međutim, ne znači da će muzičar biti diskvalifikovan zato što je tokom produkcije uključio neki AI alat. Nova pravila ostavljaju dovoljno prostora za tehnologiju, ali zahtevaju da čovek drži uzde u kreativnom procesu: ljudi moraju da napišu pesmu, otpevaju glavni vokal i odsviraju glavne instrumente.
Drugim rečima, jedno je koristiti tehnologiju da napravite muziku, a sasvim drugo da ukucate nekoliko komandi, zadate par promptova i čekate da vam robot naštanca sledeći singl.
Kada muzika postane samo još jedan “content”
Naravno, najveći problem u čitavoj priči nije to što će neko kod kuće iz zabave napraviti AI death metal verziju “Dancing Queen”, već kada industrija shvati koliko je takav model jeftin, a čovek praktično nepotreban.
A i isključen je sa platnog spiska, pa se lova sama sliva u džepove.
Muzičari prolaze kroz kompleksan kreativni proces dok slože tri rifa, a ne celu pesmu, ili album. Tek potom treba platiti vreme u studiju i sve to lepo izmiksati i producirati, u nadi da će na kraju napraviti nešto što još nije odsvirano i da će to ljudi zaista slušati.
AI modelu ne treba kombi, tonska proba, studio, bubnjar koji ponovo kasni, svađa oko autorskih prava, niti procenat od zarade. Pritom, nikada neće reći da mu se ne sviđa ugovor koji ste mu ponudili. Samo platiš pretplatu i zadaš komande, a ne moraš čak ni da kuckaš i zamaraš prste, album se štanca tokom opuštenog večernjeg ćaskanja.
Terminator ne mora da plati bubnjara i studio
Ako muziku posmatrate samo kao još jedan “content” kojim treba nafilovati striming platforme, teško je ne videti kome takva budućnost izgleda primamljivo.
Samo što su istoriju muzike uglavnom menjali ljudi koji nisu zvučali kao ono što već postoji. Punk nije nastao tako što je neko analizirao dovoljan broj rok pesama i izračunao optimalnu količinu distorzije, koliko šta treba ogoliti do kostiju i smanjiti prog detalje na minimum. Hip-hop nije izašao iz laboratorije kao proizvod za popunjavanje tržišne rupe između funka i disco zvuka, niti je heavy metal nastao zato što je algoritam zaključio da bi gitare trebalo napanjiti još glasnije.
Nove scene i novi zvukovi su produkt specifičnog vremena, grada, društva, dosade, besa, tehnologije koja se koristila na “pogrešan” način i ljudi među kojima se stvorila posebna hemija i želja za eksperimentom.
AI je, sa druge strane, neverovatno dobar u učenju i kopiranju onoga što smo već napravili, a to je potpuno druga stvar.
Nije rat protiv tehnologije
Zanimljivo je da odluka australijske diskografske industrije zapravo nije nikakav pokušaj vraćanja muzike u analogno doba.
Kompozitorka i predavačica na Sydney Conservatorium of Music, Alexis Weaver, rekla je za australijski ABC da je danas veoma teško potpuno izbeći AI alate. Za nju je važnije ko donosi glavne kreativne odluke i, slikovito rečeno, ko je i dalje za kormilom.
Sličan princip već je postavila i Međunarodna federacija fonografske industrije (IFPI), čije smernice zahtevaju da muzika koja konkuriše za zvanične top-liste bude “suštinski napravljena od strane ljudi”.
Australijska pravila idu i korak dalje, jer zahtevaju da AI servisi korišćeni tokom produkcije budu legalni, čime se otvara još jedno minsko polje čitave priče: modeli trenirani na tuđoj muzici, bez dozvole autora.
Direktorka ARIA Annabelle Herd objasnila je da organizacija nema nameru da ignoriše način na koji Australijanci zaista slušaju muziku, ali da bi nagrađivanje nelicenciranog AI sadržaja potkopalo samu osnovu industrije koju ARIA predstavlja.
Tu verovatno dolazimo do najzanimljivijeg dela cele priče.
AI neće nestati iz studija
Niko neće zaustaviti veštačku inteligenciju na vratima studija, kao što svojevremeno niko nije mogao da zaustavi sintisajzere, semplere, ritam mašine, autotune ili laptop.
Muzičari će je koristiti, zloupotrebljavati, pronalaziti joj namene kojih se njeni tvorci nisu setili i verovatno uz njenu pomoć napraviti nešto što danas ne možemo ni da zamislimo.
Ali između toga i beskonačnog štancanja generičkog robotskog sadržaja ipak postoji poprilična razlika.
Australija je za sada odlučila da tu razliku prizna. Pomalo je neverovatno da smo 2026. stigli do tačke u kojoj muzička industrija mora pravilnikom da objasni da bi iza pesme koja osvaja top-liste trebalo da postoji neko ko je tu pesmu zaista napisao, otpevao i odsvirao.
Ali, eto, izgleda da je i to postalo potrebno u distopijskoj verziji sadašnjice, a da AI alati sve manje pomažu čoveku gde treba, a zamenjuju ga tamo gde ne treba. U umetnosti.
Izvor: APNews.com
