Postoji nešto beskrajno simpatično u tome kada vam neko sa gotovo devedeset godina potpuno poremeti predstavu o tome kako bi život “trebalo” da izgleda.
Dok većina ljudi u tim godinama uveliko razmišlja o mirnom životu u domu i spušta gas, Anthony Hopkins je upravo potpisao prvi diskografski ugovor i objavio debitantski singl.
Čovek koji je dva puta osvojio Oskara, zauvek obeležio istoriju filma kao Hanibal Lekter i odigrao desetine nezaboravnih uloga, očigledno je rešio da na spisak životnih dostignuća doda još jednu stavku.
Da materijalizuje konačno svoju ljubav prema muzici i snimi album.
I nije jedini.
Ljubitelji “Gospodara prstenova” verovatno se sećaju da je Christopher Lee, legendarni Saruman, u poznim godinama snimio nekoliko simfonijskih heavy metal albuma.
Doduše, Anthony Hopkins je izabrao potpuno drugačiji put, više u fazonu Franka Sinatre.
Jedan je pevao o Karlu Velikom uz orkestar i distorzirane gitare, drugi se okreće klasičnoj muzici.
Različiti žanrovi, ali potpuno ista poruka: za ljubav prema muzici nikada nije kasno.
Muzika kao prva ljubav
Kako prenosi NME, Hopkins je potpisao ugovor sa izdavačkom kućom Decca Classics, a njegov prvi album “Life Is A Dream” biće objavljen 21. avgusta.
Na njemu će se naći orkestarske kompozicije koje je pisao tokom više od šest decenija, mnogo pre nego što je postao jedna od najvećih glumačkih ikona našeg vremena.
Prvi singl, “Bracken Road“, inspirisan je uspomenama iz detinjstva u južnom Velsu, a nastao je još davne 1963. godine, dok je Hopkins radio kao glumac u Liverpulskom pozorištu.
Njegove kompozicije na albumu izvode dirigent Gustavo Dudamel i čuveni Philharmonia Orchestra.
Sam Hopkins kaže da je muzika zapravo bila njegova prva ljubav.
“Komponujem čitavog života. Neke od ovih kompozicija prate me decenijama i stalno im se vraćam. Potpisivanje ugovora sa Decca Classics predstavlja najveću čast u mom životu”, poručio je slavni glumac.
Nije kasno dok god postoji želja
Ono što celu priču čini zanimljivom nije činjenica da je Anthony Hopkins objavio singl.
Mnogo je zanimljivije to što čovek koji više nema kome šta da dokazuje i dalje oseća potrebu da stvara nešto novo.
Posle dva Oskara, bezbroj kultnih filmova i karijere o kojoj većina glumaca može samo da sanja, mogao je mirno da uživa u statusu legende.
Umesto toga, odlučio je da svetu predstavi muziku koju je godinama čuvao u fioci.
Verovatno je u tome i najlepša poruka cele priče.
Godinama nas uče da za neke stvari postoji pravo vreme i da kad ono prođe, više nema povratka. Da se bend osniva sa dvadeset, prvi album snima najkasnije do trideset, a posle određenih godina polako se spušta životna zavesa.
Srećom po nas, Anthony Hopkins i Christopher Lee očigledno nikada nisu dobili to obaveštenje.
Na kraju možda nije ni važno kakve će kritike dobiti “Life Is A Dream”. Mnogo je važnije to što je Anthony Hopkins odbio da prihvati onu dosadnu priču da za neke snove jednostavno postane kasno.
Ispostavilo se da nije. Samo je trebalo sačekati osamdeset osmu.
Izvor: nme.com
