Posle višegodišnje pauze, Al Barr se ponovo pojavio na bini sa Dropkick Murphysima. I to baš tamo gde ima najviše smisla, tokom St. Patrick’s Day turneje, u rodnom Bostonu.
Barr nije samo “još jedan pevač” benda, već njegov drugi ključni glas i prepoznatljivo lice još od kasnih devedesetih.
Tada je u bendu nasledio originalnog frontmena Mikea McColgana (kasnije osnivača i frontmena Street Dogsa). Dodatno je pomogao da njihov zvuk izraste iz hardcore punka i Oi!-ja na američki način u ono po čemu su danas poznati: eksplozivnu mešavinu panka i irske tradicije.
Upravo taj celtic punk, koji su Dropkick Murphys nastavili da guraju “preko bare” nakon što su The Pogues već postavili čvrste temelje, pretvorio ih je u bend bez kojeg danas nema ozbiljne priče o sceni koja spaja ulicu, tradiciju i refrene koji se pevaju uglas. Uz nezbežne gajde, harmoniku, ili bendžo, naravno.
Nakon smrti Shanea MacGowana, taj kontinuitet postaje još vidljiviji.
Murphysi su ostali među poslednjima koji taj zvuk drže živim na velikim binama, uz The Real McKenzies, Flogging Molly, Rumjacks i slične bendove.
Frontmen koji se 2022. povukao iz benda zbog porodičnih razloga, kako bi bio uz bolesnu majku, pridružio se ekipi na bini 13. marta u MGM Music Hall-u.
Uveličao je spektakl na bisu, kada je izveo četiri stvari zajedno sa bendom.
Na setlisti su našle “Worker’s Song”, “The Vultures Circle High”, “Alcohol” i, naravno, “I’m Shipping Up to Boston”.
U njegovom odsustvu, sve vokalne dužnosti preuzeo je basista Ken Casey. Upravo je “bucko” izneo bend kroz turneje i album “For The People” iz 2025. godine, praktično preuzevši ulogu frontmena.
Iako ovo nije zvaničan povratak u bend, momenat u kojem se desio ima posebnu težinu.
Dropkick Murphys ove godine slave 30 godina postojanja, a St. Patrick’s Day bez Al Barra jednostavno ne zvuči isto.
Ginger iz Wildheartsa vodi najtežu bitku: Rokenrol heroj ne staje ni pred opakim rakom
