9. maj u Novom Sadu je do pre nekoliko godina za ekipu željnu dobre svirke značio nešto mnogo više od pukog datuma u kalendaru. Znao se ritual za Dan pobede: SKC organizuje Ritam Evrope, a centar grada na nekoliko sati dobija pravi festivalski šmek, gde su različite generacije odrasle na buci, uz pivo uživale u nastupima velikih imena svetske (punk) scene.
Na Trgu slobode nekada su svirali The Adicts, Marky Ramone, Peter and the Test Tube Babies, Ruts DC, Laibach i još gomila imena zbog kojih se na svirke dolazilo satima ranije. The Damned su doduše svojevremeno izmestili na kej zbog nesrećnog Van Gogha, što je bio presedan, ali baš taj koncert je jedan od onih koji su svima ostali u dragom sećanju.
Gužva je bila normalna stvar. Miris piva, znojavi pogo u prvim redovima, ljudi koji “vise” na ogradi i osećaj da se u centru grada dešava nešto važno. Plus su i lokalni heroji sa gitarama imali svojih pet minuta i priliku da izađu na binu pre svojih idola.
Danas je priča malo drugačija.
Manifestacija je već godinama sklonjena iz centra i prebačena u Distrikt, odnosno Kinesku četvrt, daleko od slučajnih prolaznika i gradske vreve. Akcenat je uglavnom na regionalnim i domaćim bendovima, što samo po sebi nije problem, ali je nestalo ono uzbuđenje koje je nekada pratilo Ritam Evrope.
Događaj koji je nekada sam pravio gužvu danas prolazi gotovo tiho, uz minimalnu promociju i svega nekoliko najava po mrežama i lokalnim televizijama. Rezultat je lineup koji bi nekada bez problema privukao ozbiljnu publiku, a ispred bine se pojavi tek nekoliko stotina ljudi.
Šteta, jer je ove godine među imenima stajalo i nešto što je za ljubitelje regionalnog punka zapravo veliki događaj.
Tihi povratak riječkih punk legendi
Iza imena Kraljevi Termiti krije se četvrta inkarnacija kultnih riječkih Termita – benda koji je krajem sedamdesetih zajedno sa Parafom, Pankrtima i Pekinškom patkom udarao temelje jugoslovenskog punka.
Bend koji nikada nije objavio pravi studijski album u svoje vreme, ali je uprkos tome ostavio himne koje i danas zvuče opasnije od pola savremene scene.
Dolazak u Kinesku četvrt sam natempirao tačno prema njihovom nastupu.
I odmah je bilo jasno da nešto ne štima. Nema one tradicionalne gužve koja je godinama pratila ovu manifestaciju. Nema osećaja da grad bruji zbog svirke. Bina na otvorenom, srećom ne u Fabrici, okrenuta prema Dunavu da ne davi Limance koji nisu fanovi buke, izgleda zapravo veoma ozbiljno.
Zvuk odličan, svetlo namunjeno, dim mašine rade posao – ali ispred svega toga ipak se okupilo mnogo manje ljudi nego što bend ovakvog kalibra zaslužuje.
U publici uglavnom poznata lica koja obilaze sve moguće svirke po gradu, plus gomila klinaca koji verovatno nisu bili ni u planu kada su Termiti prvi put prašili krajem sedamdesetih.
Deluje da pola njih zapravo ni ne zna šta gleda, ali posmatraju dešavanja na bini sa iskrenim interesovanjem.
Matorci praše kao da je i dalje 1978.
Prva stvar koju sam uhvatio je “Mama, s razlogom se brineš”. I već posle nekoliko taktova postaje jasno koliko su ove pesme zapravo dobro ostarile. Uprkos patini vremena, nisu izgubile na šarmu – naprotiv.
Aktuelne su i danas, baš kao što su bile i u vremenu u kojem su nastajale.
Bend zvuči ozbiljno. Matorci praše kao da je i dalje 1978. godina. Novi aranžmani daju pesmama dodatnu težinu, a Predrag Kraljević Kralj, sa cilindrom na glavi, dominira binom kao dirigent pozitivnog haosa.
Dodatnu energiju daje i Toni Phantasma, sav u lancima, bondage pantalonama i nitnama, kao da je direktno ispao iz nekog zadimljenog punk kluba osamdesetih.
Međutim, postoji jedna stvar koja odmah bode uši.
Nema psihodeličnih klavijatura koje su bile jedan od zaštitnih znakova originalnih Termita.
Fale. I te kako fale. Posebno onima koji te pesme znaju napamet.
Ali bend je dovoljno dobar da to ne uruši nastup.
Stara škola protiv uspavane publike
Ređaju se “Ja ne želim ništa”, “Šminkeri”, “Baš vas briga”, a publika i dalje ostaje čudno statična. Kao da ju je zaista baš briga, dok se lagano cevči pivo. Nema pravog pogo vira u prvim redovima. Nema guranja.
Tek poneka podignuta pesnica i ljudi koji poluglasno pevaju refrene, ako su ih uopšte ikada pre čuli.
Više deluje kao da Novi Sad posmatra punk kroz izlog (ovoga puta ne Norka), nego što ga stvarno živi.
A opet, na bini se dešava nešto potpuno suprotno.
Bend svira sa energijom kao da pokušava da probudi grad iz neke čudne učmalosti, koja ga poslednjih godina sve više guta. U jednom trenutku uleće i obrada “Sve je propalo” od Psihomodo Popa, što ima smisla kada znaš da je gitarista Saša Novak Sale nekada svirao upravo sa njima.
Bez Gobca na vokalu pesma zvuči neobično, ali možda čak i sirovije nego što smo navikli. Tu se čak i nekoliko mlađih klinaca konačno ozbiljnije loži.
Vjeran pas još ujeda
Naravno, svi čekaju isto – megahitčinu “Vjeran pas”.
Jedna od najvećih pank himni nastalih na ovim prostorima. Pesma koja bez problema može da stoji rame uz rame sa “I Wanna Be Your Dog” (znate već od koga) po sirovoj snazi i stavu.
Tek tada se publika konačno budi iz zimskog sna.
Podiže se nekoliko pesnica, peva se refren i na kratko deluje kao da se otvorila mala pukotina, kroz koju je provirio duh nekog starog Novog Sada.
Za kraj ide obrada “God Save the Queen”, uz basistu koji nosi majicu sa čuvenim logom Sex Pistolsa, kao da dodatno podvlači celu poentu večeri.
I onda – kraj.
Četrdeset pet minuta buke i punk roka stare škole završava se gotovo pre nego što je pošteno i počelo.
Ostaje utisak da su svi koji zaista vole Termite ostali gladni za još barem pola sata.
I možda je baš to najbolji dokaz da ovaj bend i dalje ima smisla.
Između pesama Kralj je uporno ponavljao: “Dragi moj Novi Sad… tako je to bilo tad. ‘78”.
Možda nije više isto.
Moguće da Ritam Evrope danas više nema težinu koju je nekada imao.
Možda je publike manje, a grad koji je nekada živeo za ovakve svirke danas deluje pomalo uspavano.
Ali tih 45 minuta u Kineskoj četvrti ipak je podsetilo da punk u Novom Sadu ipak daje kakve-takve znake života. Samo ga poslednjih godina sve ređe puštaju da diše i daju na “izvol’te” širokim narodnim masama za džabe.
A posle svega, kroz noć je još trebalo stići i na Gojin vinil set u Grafitima. Taman da se uz doajena scene Dan pobede zatvori kako i dolikuje.
Uz probrani roots reggae, francuski funk i ljude koji još uvek veruju da muzika može da promeni puls ovog grada, makar na jedno veče.
