Postoji nešto ironično u tome kako danas svi pričaju o veštačkoj inteligenciji, algoritmima i potencijalnom Skajnetu, dok istovremeno ignorišu činjenicu da smo još početkom devedesetih dobili film koji je sve to već pretvorio u mitologiju.
“Terminator 2: Sudnji dan” nije bio samo nastavak, već trenutak kada je jedna B-film ideja postala globalna opsesija.
I svojevrsno proročanstvo ne tako udaljene budućnosti.
Međutim, pre nego što je James Cameron svetu servirao T-800 kao zaštitnika čovečanstva i zauvek promenio pravila blokbastera, neko je već snimio svoj Terminator 2.
I to ne u Holivudu, već u Italiji. Dve godine ranije.
Što je najluđe u čitavoj priči, nije reč ni o čemu nelegalnom.
Camerona inače prati to “prokletstvo” da ga svi otpisuju pre nego što film uopšte izađe. Tako je bilo i sa Terminatorom, i sa Titanikom, i sa Avatarom.
Njegove početne ideje deluju monumentalno, ili jednostavno pogrešno, a projekti su po pravilu preskupi, pa se očekuje fijasko.
A onda se desi upravo suprotno – ispostavi se da su u pitanju blokbasteri, koji su zlatnim slovima upisani u istoriju sedme umetnosti.
Kada je najavio nastavak Terminatora krajem osamdesetih, reakcije su bile slične.
Ko uopšte traži taj film? I kako misli da napravi nastavak koji ima smisla, kada je originalni robot bio smrskan pod presom?
A onda su počele da kruže glasine da će Terminator ovog puta biti pozitivac. To je mnogima zvučalo kao pogrešan potez.
Terminator 2 koji je stigao pre pravog T2
U tom trenutku, međutim, postojao je jedan mali detalj koji dodatno komplikuje celu priču: Terminator 2 je već postojao.
Film koji potpisuje Bruno Mattei pojavio se 1989. godine i formalno je predstavljao nastavak, iako sa originalom nije imao gotovo nikakve veze.
Ono što danas zvuči kao čista piraterija, tada je bilo moguće zahvaljujući prilično bizarnom pravnom vakuumu.
Naime, italijanski zakon iz tog perioda dozvoljavao je da se film promoviše kao nastavak već postojećeg naslova, čak i bez vlasništva nad pravima.
Sve dok se takav film nije ozbiljno distribuirao van Italije, nije postojao realan pravni problem.
U praksi, bilo je dovoljno da film ostane u Italiji i niko nije dizao frku.
Kako piše Dangerous Minds, upravo je ta pravna rupa omogućila da ovakav projekat uopšte nastane – bez posledica i bez kontrole.
Mattei i ekipa očigledno su znali da njihov film nema šanse da pređe granice, u smislu ozbiljnije distribucije, pa su odlučili da idu do kraja.
Ako vam sve ovo zvuči poznato, to je zato što italijanska filmska industrija već ima istorijat takvih poteza.
“Zombi 2” je bio nezvanični nastavak “Dawn of the Dead”, napravljen na talasu uspeha italijanske verzije Romerovog filma.
Publika je već bila naviknuta na to da “nastavak” ne mora nužno da ima veze sa originalom.
Ovaj slučaj, međutim, ide korak dalje.
Jer italijanski Terminator 2 zapravo nema gotovo ništa zajedničko sa holivudskim Terminatorom.
Film koji nema veze sa “pravim” Terminatorom
Radnja je smeštena u Veneciji, ispod koje su se nakotili vanzemaljaci. U stvari, ceo film više liči na treš verziju “Aliena”, nego na bilo kakav nastavak cyberpunk priče o mašinama iz budućnosti.
Naslovi pod kojima se pojavljivao dodatno pojačavaju konfuziju: “Shocking Dark”, “Aliens 2”, “Contaminator”, pa čak i “Aliennators”.
Sve osim onoga što bi naslov implicirao.
Tu dolazimo do ključne stvari: ovo nije onaj tip lošeg filma koji postaje kultni zbog svoje bizarnosti.
Nema tu šarma kakav su imali Fulcijevi radovi, niti mračne energije futurističke distopije koja bi opravdala njegovo postojanje.
Da se ne lažemo, u svojoj biti – film je jednostavno loš. Ne na zabavan način, kao na primer “Bad Taste”, već na onaj koji vas tera da gledate na sat i grickate nokte, u iščekivanju odjavne špice.
Ipak, kao istorijski kuriozitet, teško ga je ignorisati.
Jer malo šta bolje pokazuje koliko je filmska industrija nekada bila divlji zapad, od činjenice da je neko uspeo da snimi “nastavak” jednog od najvažnijih SF filmova svih vremena, bez prava, dozvole i bez ikakve stvarne veze sa originalom.
I da pritom ne prekrši nijedan zakon.
Danas, kada se svaki kadar kontroliše, a svaka ideja licencira, ovakav film ne bi imao ni promil šanse da nastane.
Možda je zato i ostao tamo gde pripada – kao čudan, možda pogrešan, ali fascinantan dokaz jednog potpuno drugačijeg vremena.
Još uvek analognog, ali sa pričom o digitalnoj budućnosti, koja je u međuvremenu postala sadašnjost.
Izvor: dangerousminds.net
“Jackass: Best and Last”: Film koji zatvara 25 godina haosa, bola i andergraund kulture (VIDEO)
