Uprkos ledenoj novembarskoj noći u kojoj se pušio dah, dok se po šoferkama parkiranih automobila lagano hvatаlo inje, već na prilazu Bulevar Booksu bilo je jasno da nas čeka posebno veče. Ispred “knjižare koja svira” fina gužvica, cirka se pivo, poznata draga lica na sve strane, osmesi i zagrljaji u slobodnom Novom Sadu. Kako drugačije kad svira Distorzija Motorne Testere – prava mala rokenrol svetkovina, a koncert još nije ni počeo.
Tačnije, jeste. Dok su padali zagrljaji i prve zdravice, unutra je već prašila predgrupa Noiz A.C. U euforiji smo uspeli, nažalost, da uhvatimo tek poslednju pesmu, ali smo čuli da su momci obrijali za medalju. Za kraj su odabrali i moćnu “Dr Riff”, obradu legendarne novosadske Korozije. Sasvim dovoljno da nam bude žao što nismo stigli ranije, posebno jer su nam prisutni posvedočili da imaju i ozbiljne autorske stvari.
Na spratu knjižare već nije mogla igla da padne. Osim nekoliko klinaca ispred bine, činilo se da se okupila bar polovina novosadske rokenrol scene. I to uprkos činjenici da se iste večeri u CK13 održavala još jedna gitarska fešta, festival “Ulice protiv fašizma“. Pošto još nisu smislili mašinu za teleportovanje, na dva mesta se, nažalost, ne može biti istovremeno.
Među publikom su sadašnji i bivši članovi brojnih bendova, od Korozije i Mighty Dogz, preko GBB-a, do Jolly Little Bunch. Stigli su i dragi Kameničani, skoro u kompletnom sastavu, da podrže svog Miću. Sve u svemu, skup starih prijatelja, saboraca i istinskih fanova dobrog gitarskog gaženja.
Posle kraće pauze, taman toliko da se uhvati malo vazduha i proćakula sa dragim ljudima, DMT nas poziva nazad unutra prvim taktovima “Ono što treba mi”.
A očigledno je da je svima trebalo upravo to. Stara, dobra, sirova garaža.
Već od prvog rifa nastaje potpuna ludnica. Slabo ima mesta za stajanje, svi nasmejani, peva se svaka reč, nazdravlja i nagurava što bliže maloj bini. “Nemam šanse”, “Srce zateže”, “Sedamnaest”, “Rekla si mami”… Red starih, red novih hitova, a atmosfera prava slavljenička, kao da je nekom rođus.
Mića cepa svoj zlatni Les Paul kao igračku, u majici sa dva gola kauboja, maramom oko vrata i šerifskom značkom, baš kao nekada Steve Jones. Raša pegla bas sa osmehom i lakoćom, kao da je oduvek svirao samo u DMT-u, a ne prošao kroz pola novosadske scene. Iza njih Igor Plzak udara po bubnjevima kao da sutra ne postoji. Paradoks i DMT u jednom, kako drugačije nego da sve puca po šavovima?
Mića je oko sebe okupio preiskusne rokenrol kuke i sve zvuči besprekorno. Sirovo, glasno, prljavo baš koliko treba, ali i svirački utegnuto do poslednjeg takta. Kakvi Devil Dogs i New Bomb Turks, DMT bi ih pojeo za doručak!
“Nisam s njom”, “U školi”, “Sad je kraj”, “Dođi do nje”… Pesme se samo nižu, a čovek više ne zna koja je veći hit. Publika je u delirijumu, svi pokušavaju da priđu što bliže bini, dok Mića i Raša ukrštaju instrumente i dodatno podgrevaju atmosferu.
Ne stiže se čak ni po pivo, jer treba sići, pa se ponovo probijati kroz masu. Usta suva od deranja, ali niko ne mari. Ko zna koji će sledeći hit da krene dok se vratiš?
A svaka sledeća stvar upravo to i jeste. “Nikom više ne trebam”, “Doš’o bih ti noćas”, uz posebnu posvetu kameničkim rokenrolerima, pa “Ja sam siroma”… Nema predaha, nema praznog hoda, samo čistokrvni garažni rokenrol.
Posle otprilike sat vremena ove žestoke kanonade, bliži se kraj, i to kakav. Triling asova za završnicu: “Sviram i ne stajem”, zatim “Moja (de)generacija”, koju Mića i Raša pevaju zajedno, i konačno, kao krešendo, “U redu”.
Himna koju sada već cela knjižara peva uglas. Ruke sa ostacima piva u vazduhu, osmesi od uva do uva, opšte oduševljenje.
Posle ovakvog koncerta zaista je sve i više nego u redu.
Vreme je konačno za ono pivo koje nikako nismo stizali da popijemo, da se okvase žedna grla i odmore upaljene glasne žice. Da se sa dragim ljudima saberu utisci, popuši cigar i još jednom nazdravi večeri u kojoj je Novi Sad ponovo postao Rock City, baš kao na njihovim plakatima.
Svaka čast DMT-u, publici i Bulevar Booksu na gostoprimstvu i odličnom zvuku. Ako je neko zaboravio kako zvuči pravi rokenrol, trebalo je samo da se u subotu uveče popne na sprat jedne novosadske knjižare, koja zna i te kako glasno da zasvira.
Pobunjenik sa trombonom: Hornsman Coyote doneo nadu u novosadski Bulevar Books
