Darío Dubois nikada nije igrao za Boku, River, ili neki drugi gigant argentinskog fudbala. Nije osvajao trofeje, niti je bio zvezda naslovnih strana sportskih novina i časopisa.
Ipak, decenijama nakon smrti, njegovo ime i dalje kruži internetom, tribinama i opskurnim forumima kao urbana legenda, negde između fudbala, black metala, potpunog prkosa i srednjeg prsta sistemu.
Jer Dubois nije izgledao kao standardni fudbaler.
Na teren je izlazio sa mrtvačkom šminkom (corpse paint) preko lica, poput pevača nekog norveškog black metal benda iz ranih devedesetih.
Duga kosa, mračni pogled i lice obojeno u crno-belo pretvarali su svaku utakmicu argentinskih nižih liga u prizor koji je više podsećao na andergraund koncert, nego na tipičnu fudbalsku utakmicu.
“Ideš u rat i ubijaš rivale”, govorio je o svom ritualu farbanja lica pred meč.
Kako prenosi Guardian, Dubois je tvrdio da mu šminka daje energiju, čini ga neustrašivim, ali i da plaši protivnike.
Ujedno ga je izdvajala iz anonimnosti argentinskih nižih liga, gde su igrači često prepušteni sami sebi.
U svetu bez novca, van reflektora javnosti i bez bilo kakve životne sigurnosti.
A upravo je u tom svetu Dubois proveo čitavu karijeru.
Metalac u blatu argentinskog fudbala
Tokom devedesetih i početkom dvehiljaditih igrao je za klubove za koje verovatno niste čuli, ako niste pasionirani kladioničar.
Pikao je loptu za Yupanquiju, Lugano, Deportivo Riestra, Midland i Victoriano Arenas.
Odigrao je ukupno 146 utakmica i 13 puta se upisao kao strelac – ništa spektakularno, ako gledamo statistiku na papiru.
Ali Darío Dubois nikada nije bio statistička fusnota.
U vreme kada je argentinski rok bio na vrhuncu popularnosti, Dubois je paralelno svirao u nekoliko bendova, uključujući tribute sastave posvećene lokalnim rok veteranima i britanskom bendu Reef.
Radio je kao tonac, prodavao tamjan i garderobu po ulicama Buenos Ajresa, dok je fudbal igrao uglavnom zato što je morao da nekako preživi.
“Igram jer volim da se takmičim. Ne pijem, ne konzumiram opijate, ne jedem crveno meso.
Fudbal mi samo pomaže da preguram finansijsku katastrofu”, govorio je ovaj momak.
Kako piše Urban Pitch, Dubois je otvoreno iskazivao prezir prema profesionalnom fudbalu i korporativnom cirkusu koji ga okružuje.
Nije imao problem da javno napadne sponzore, funkcionere i sudije, čak ni kada je znao da će zbog toga snositi posledice.
Jednom je blatnjavim rukama namerno prekrio logo sponzora na dresu, jer klub nije dobio obećan novac.
Drugi put je, nakon crvenog kartona, sa zemlje podigao novčanicu koja je ispala sudiji iz džepa. Uz psovke je pobegao ka svlačionici dok su ga jurili arbitri, igrači i članovi stručnog štaba.
Tvrdio je da je to novac koji mu klub duguje.
Naravno, morao je da ga vrati.
Lice koje je izluđivalo Fudbalski savez
Dubois je sa mrtvačkom šminkom odigrao 17 profesionalnih utakmica, pre nego što je Fudbalski savez Argentine odlučio da zabrani farbanje lica na mečevima.
Zvanično, tvrdili su da šminka otežava sudijama identifikaciju igrača, kao i da kalja imidž lige.
Nezvanično, to je značilo da je Dubois postao prepoznatljiv i previše vidljiv javnosti.
Njegove utakmice počele su da privlače publiku koja je dolazila da vidi “metalca koji igra fudbal”.
Za čoveka koji je čitav život proveo po opskurnim terenima i blatnjavim niželigaškim stadionima, to je značilo da je stekao kultni status.
Međutim, savez i klubovi nisu imali mnogo razumevanja za ekscentrike – uostalom zar ga je bilo koji sistem ikada imao?
Posle teške povrede kolena 2004. godine, Dubois nije imao novca za operaciju ligamenata.
Obratio se Fudbalskom savezu Argentine za pomoć, ali je glatko odbijen.
Karijera mu je praktično bila završena.
Preostali su muzika, noćni život i povremeni poslovi tonca, po klubovima i koncertnim prostorima u predgrađu Buenos Ajresa.
Tužan kraj i status urbane legende
U martu 2008. godine, Dubois se vraćao kući biciklom sa devojkom, nakon smene u jednom noćnom klubu.
Presreli su ih pljačkaši i upucali ga u stomak i nogu.
Nije umro odmah. Lavovski se borio skoro dve nedelje, pre nego što je podlegao povredama u 37. godini života.
Zvanično, reč je bila o pljački koja je pošla po zlu.
Međutim, njegova smrt, baš kao i život postali su urbana legenda. Godinama kruže teorije da je ubijen zbog svega što je znao i govorio o korupciji i prljavštini argentinskog niželigaškog fudbala.
Čvrstih dokaza za takve tvdnje, naravno, nema.
Međutim, možda baš zato priča o Daríju Duboisu i dalje živi.
Jer ovaj momak nije bio samo još jedan fudbaler u nizu.
Bio je hodajući protest protiv sveta kojem nikada nije želeo da pripada.
I do samog kraja ponosno mu je pokazivao srednji prst.
Izvori: theguardian.com, urbanpitch.com
Opšta makljaža na meču za titulu: Sudija podelio čak 23 crvena kartona (VIDEO)
