Šta radi porodica, čiji je sin ubio školskog druga? Šta rade njegovi roditelji kad saznaju da im je sin postao ubica: padaju li ničice – jer ubijeno je nečije dete, ili gledaju na sve načine da istrguju “da šteta bude što manja”, jer za njih je ubica samo njihovo dete i kao takvo “preče je od pravde”, a štiteći njega, brane i sebe, i svoj životni svetonazor.
Upravo kroz takvu situaciju, predstava “Autorizacija” otvara važno pitanje: koliko su naše etičke vrednosti zaista čvrste, kada se suoče sa stvarnošću.
Reč je o novoj predstavi Pozorišta mladih iz Novog Sada, čija je premijera zakazana za 25. april u 20 časova, na Maloj sceni ovog teatra.
Režirao ju je Osiječanin Vanja Jovanović, koji je sa Petrom Pleše, autor ovog teksta.
U ulogama majke i oca dečaka ubice gledamo Mariju Radovanov i Ivana Đurića, koji, vodeći nas kroz zapanjujući rolerkoster emocija, propituju naša najdublja etička uverenja.
Borbu za pravdu – do poslednjeg daha, autori teksta stavili su u ruke jedne novinarke, dugogodišnje isterivačice pravde na svim nivoima, takoreći Sizifa s perom u ruci.
Nju igra igra Neda Danilović, dok rastegljivi osećaj pravde i vrlo pragmatičnu istinu personifikuje advokat – u izvođenju Aleksandra Milkovića.
Četrnaestogodišnjeg dečaka – ubicu igraće naizmenično dva člana Teatra mladih “Mišolovka”: Marko Trivić i Nikola Ljubičić.
Na sceni Pozorišta mladih ovakve predstave do sada nije bilo, a izvesno je ni na pozorišnim scenama Srbije i regiona.
Granice zaštite i cena roditeljskih odluka
Reditelj Vanja Jovanović kroz predstavu otvara niz pitanja o roditeljstvu, odgovornosti i granicama zaštite.
“Kao ljudska bića, biološki smo programirani tako da zaštitimo svoje najmlađe i s tim ciljem od malo čega prezamo. No, kako je put do pakla popločan dobrim namerama, previše brige može naneti štetu, a zaštita može postati nasilje.
Poslednjih se godina više tragičnih događaja, za koje smo mislili da se događaju samo negde drugde i nekome drugome, desilo u našem dvorištu. Naša predstava odigraće se u domu bogate porodice, čiji je maloletni sin usmrtio svog školskog kolegu”, ističe Jovanović.
Kroz intiman prostor porodičnog doma, priča se dalje razvija kroz susret sa medijima.
“Roditelji ubice, i njihova najuža okolina, u svom će dnevnom boravku upravo jednoj novinarki dati intervju – svoje prvo obraćanje javnosti povodom događaja.
Kroz njihovu reakciju, pokušaje nošenja sa situacijom, te izlaska iz nje, propitaćemo da li se tragični događaj mogao sprečiti, kao i koju ulogu u procesu pravnog i društvenog suđenja počinitelju igra socijalno-ekonomski status, politička moć i umreženost porodice s medijima”.
Jedno od važnih pitanja koje predstava postavlja je i da li smo svi isti pred zakonom.
“Kako se društvena merila iskupljenja menjaju u odnosu na to ko je prestupnik? Jesu li kategorije poput pokajanja dostupne samo nekima od nas, onima koji to mogu finansijski da priušte? Do kog trenutka možemo braniti svoju decu?”, samo su neke od tema kojima se ova predstava bavi, kaže Jovanović.
U predstavi se provlači i snažna replika koja dodatno osvetljava odnos prava i istine, koju izgovara advokat u predstavi.
“Pravo i gluma su isto. Braniš lik. Pravo je čak jače zato što je taj lik stvaran. Pravo je pravo pozorište…”.
Kad briga preraste u poricanje
Glumica Marija Radovanov, koja tumači majku, ističe da tekst pogađa svakodnevne roditeljske obrasce, ali ih okreće u mnogo mračnijem smeru.
“Poput te jezive rečenice ‘Dete je važnije od pravde’, u tekstu se mogu čuti još neke koje roditelji zapravo često izgovaraju. ‘Ne špijuniram svaki njegov korak’, ‘Ne pritiskam ga, pustim da on dođe meni’, ili ‘Ko ima vremena da reaguje svaki put kad mu se dete namršti?’.
Zvuče razumno, međutim, nekada su možda samo izgovori kojima pravdamo svoje suštinsko odsustvo iz života deteta”, objašnjava Marija.
Iz tih, naizgled bezazlenih stavova, lik koji igra vodi nas ka mnogo dubljem problemu roditeljske distance.
“Ono što mene plaši je mogućnost da je put – od pružanja privatnosti sopstvenom detetu, do aposlutnog nepoznavanja nekih strana njegove ličnosti, ipak kraći nego što verujemo. Žena koju igram je beskrupulozni biznismen, glava porodice, glava firme i nema nikakve veze sa mnom, osim – što je majka.
Dovedena u ćorsokak, svodi se na ženku homosapijensa, sa jakim materinskim instinktom. Većina roditelja je, bar jednom stala, ili osetila potrebu da stane u odbranu svog deteta, čak i kada je dete uradilo nešto loše, ali to su neke, rekli bismo, bezazlene situacije”, ističe Radovanov.
Upravo tu predstava pravi rez – između svakodnevnih odluka i njihovih ekstremnih posledica.
“U ovakvoj situaciji se nijedan normalan roditelj nikada ne bi našao… Zar ne?… Moram da kažem i to da naše probe traju paralelno dok, svi s grčem u želucu, pratimo jedan sudski proces koji je povezan s temom naše predstave.
Ne nudimo odgovore, niti je ova predstava naš neposredni komentar na to, ali otvaramo neka bitna pitanja”, ističe Marija.
Teret odgovornosti bez jasnog odgovora
Glumac Ivan Đurić, koji igra oca, priču posmatra i iz lične perspektive roditelja.
“Otac sam maloletnog deteta, dakle odgovoran za njegov mentalni i duhovni razvoj. Da li ga dobro savetuješ? Da li ga previše štitiš? Da li grešiš? Pitanja su koja svaki roditelj, svestan svoje nesavršenosti, postavlja sebi”, kaže Đurić.
Iz ličnog iskustva, ova pitanja u predstavi dobijaju mnogo težu dimenziju.
“Okolina, društvo i roditelji formiraju novu ličnost. Staviti se u ulogu oca, čije je dete oduzelo život drugom detetu, koji i sam postaje krivac za ubistvo, je situacija u kojoj ne želiš da se zamišljaš, čak ni za potrebe pozornice.
Ipak, kao glumac, ti tako dolaziš u priliku da analiziraš, preispitaš odnose unutar jedne porodice i pokušaš da shvatiš, šta je mogao da bude uzrok tako tragične posledice?”, objašnjava Ivan.
U središtu ostaje isto pitanje koje se stalno vraća.
“Kako je nešto, što se uvek dešavalo negde drugde, postalo naša stvarnost? Ko je kriv? Da li je moglo da se spreči? Da li bi ishod bio drugačiji da je neko, nekada, nešto uradio drugačije?
Ko je kriv? Dete? Otac? Majka? Društvo? Svi? Čini mi se da nam odgovor trenutno izmiče, ali moramo da nastavimo da ga tražimo, ako želimo da se takve stvari više nikada i nikome ne dese”, kaže Đurić.
Omaž luconošama u borbi protiv medijskog mraka
Glumica Neda Danilović ovako opisuje lik novinarke, koja u predstavi preuzima ulogu glasnika istine.
“Smiljana Tomašević radi za Pravdu – ovde i sada. Ona nema luksuz života u večnosti, jer je istina deo sadašnjeg trenutka, koji se meri godinama traženja i danima u iščekivanju”, ističe Danilović.
Njena perspektiva otvara pitanje položaja novinarstva danas.
“Predstavnica je profesije koja je u Srbiji, porugom prepotentnih nikogovića, ponižena do oglasa na ‘tarabi’, na koji se iz predostrožnosti ne zalećete.
Aletheia postoji od pamtiveka, svetlost je i pamćenje – nasuprot laži i zaboravu. Ova uloga je omaž lučonošama kojima je oko vrata udav cenzure i medijskog mraka”, objašnjava Neda.
Selektivna pravda kao pravilo
Glumac Aleksandar Milković dodatno naglašava društveni kontekst u kojem se priča odvija.
“Utisak mi je, nažalost, da rečenicu ‘… probuđeni narod brzo će opet na spavanjac’, koju kao advokat izgovaram u predstavi, živimo prethodnih meseci”, kaže Aleksandar.
Ta misao u predstavi postaje šira slika društvene pasivnosti.
“Ta rečenica je ideologija posebnog sloja ljudi, koji računa na pasivnost ‘probuđenog naroda’, onog koji svaki dan provodi u brizi da li će imati hranu na stolu, naroda kome su pravda i sloboda daleke vrednosti, jer steže kaiš svakoga dana.
I to je ono na šta se računa, na lako zaboravljanje usled preživljavanja svakodnevice. A opet – uvek postoji strah, baš od tog naroda, koji zaboravi na glad i siromaštvo, da bi se borio za pravdu i slobodu”, ističe Milković.
U tom raskoraku između sistema i pojedinca, otvara se i pitanje selektivne pravde.
“Ono što posebno plaši jeste što ovu rečenicu izgovara advokat, neko ko bi morao da se bori za određene vrednosti i da, ako ništa drugo, razume pojam ljudske žrtve i ‘samo jednog malog života’.
Ali kako to, tako i selektivna pravda, oličena u drugoj rečenici iz predstave: ‘Da li je život jednog deteta važniji od drugog?’… ‘Ako je moje dete – da’, gutaju – i pravo, i zakone, i sudije, i advokate”, objašnjava Aleksandar.
Predstava “Autorizacija” autorski je projekat Vanje Jovanovića, a uz njega je na predstavi radila i sledeća ekipa: tekst potpisuju Petra Pleše i Vanja Jovanović, dramaturškinja je Petra Pleše, scenograf i kostimograf Mario Tomašević, a muziku potpisuje Ljudevit Laušin.
Premijera je zakazana za 25. april od 20 časova na Maloj sceni Pozorišta mladih, dok su prve reprize najavljene za 26. i 28. april.
Kad se sudare Massive Attack i Tom Waits:”Boots On The Ground” kao ogledalo sveta u raspadu (VIDEO)
