Gary “Angry” Anderson, frontmen australijskih legendi Rose Tattoo, preminuo je u 79. godini. Njegova porodica i bend saopštili su da je umro u ponedeljak, 21. septembra, okružen najbližima u Australiji, nekoliko nedelja nakon što je tokom evropske oproštajne turneje doživeo srčani zastoj i završio u bolnici u Nemačkoj.
Turneja je tada prekinuta, a ispostavilo se da je “One Last Ride” zaista bila poslednja vožnja.
Blabbermouth podseća da je Anderson bio jedina konstanta Rose Tattoo tokom pola veka postojanja benda, iza kojeg je ostalo osam studijskih albuma. Međutim, kada bismo sve sveli na broj ploča i godine provedene na binama širom planete, promašili bismo ono najvažnije.
Rose Tattoo su bili jedan od onih bendova čiji uticaj odavno prevazilazi bilo kakve žanrovske etikete koje su im nametali muzički kritičari. Slušali su ih rokeri, metalci i pankeri, klinci kojima je AC/DC bio ulaz u svet glasnih gitara i oni kojima je trebalo nešto još prljavije, opasnije i bliže zvuku ulice.
Žestoka rokenrol sila iz daleke Australije
Kada se krajem sedamdesetih pojavio njihov prvi album, australijska scena već je imala čime da razvali bubne opne ostatka sveta: AC/DC su uveliko krenuli u osvajanje planete, a Radio Birdman pokazali da Detroit može da se preseli na drugi kraj zemaljske kugle. Zato je iz australijskih pabova stigla još jedna verzija rokenrol zaraze: slide gitara, distorzija pojačana na max, šmek zadimljenih pabova, opasne tetovaže i Angryjev glas koji bi i mrtve probudio iz večnog sna.
Pre nego što je stao za njihov mikrofon, kalio se u Buster Brown, bendu u kojem je jedno vreme bubnjeve lupao budući član AC/DC Phil Rudd. Guardian podseća i na poreklo nadimka koji će ga pratiti čitavog života: sitnog Garyja Andersona prvo su zvali Mouse, ali zbog sklonosti da se kači sa mnogo krupnijim tipovima od sebe “zaradio” je špicnamet Angry Ant.
Na kraju je ostalo samo ono što mu je savršeno pristajalo – Angry.
Od 1976. krenuo je da cepa sa bendom i više nije gledao unazad, a hitovi su se ređali kao na traci. “Bad Boy for Love“, “Rock ‘n’ Roll Outlaw“, “We Can’t Be Beaten“, a naročito “Nice Boys (Don’t Play Rock ‘n’ Roll)“, ostavili su ogroman trag u gitarskoj muzici. Rifovi su bili dovoljno “teški” da metalci testiraju vratne pršljenove, dovoljno prljavi da se nalože pankeri, a opet dovoljno jednostavni da ih zavoli svako ko je ikada odvrnuo pojačalo.
Nisu izmislili distorziranu gitaru, tetovaže i beskompromisan stav, niti su bili jedini australijski bend koji je rokenrol shvatao kao pitanje života i smrti. Samo su sve to spojili u toliko zarazan i ubedljiv miks da su njihove ploče završavale i kod ljudi koji se inače nisu ložili na žestoke momke koji praše bez kompromisa.
Nice boys don’t play rock ‘n’ roll
Distorzirani duh iz boce ubrzo je napustio australijske pabove, a koliko je daleko stigao možda najbolje pokazuje bend koji će nepunu deceniju kasnije nastati na drugom kraju sveta. Guns N’ Roses nikada nisu krili dug prema Rose Tattoo, a njihova obrada “Nice Boys” pojavila se prvo na Live ?!@ Like a Suicide, a zatim i na G N’ R Lies.
Milioni klinaca nisu imali pojma o haosu koji je nekoliko godina ranije zakuvan u Australiji, a upravo je verzija Guns N’ Roses bila put za one malo znatiželjnije da počnu da kopaju po istoriji i otkriju original.
ABC, u tekstu povodom Andersonove smrti, upravo Guns N’ Roses navodi među bendovima na koje su Australijanci ostavili trag. Taj uticaj je mnogo dublji od jedne obrade, jer je njihov spoj žestine, uličnog rokenrola i distorzije kasnije odjekivao kroz različite hard rok, metal i punk generacije.
Od rokenrol zvezde do ekstremne desnice
Angry je postao zaštitni znak benda, kako glasom, tako i pojavom. Obrijana glava, istetovirano telo i glas koji je zvučao kao da nekoliko decenija nije izlazio iz zadimljenog bara učinili su ga jednim od najprepoznatljivijih likova australijskog rokenrola. Međutim, čovek iza te slike imao je mnogo komplikovaniju biografiju.
Tokom života bavio se humanitarnim radom i problemima mladih, radio na televiziji, glumio i imao uspešnu solo karijeru.
Postoji, međutim, i daleko ružniji deo njegove priče. Anderson je godinama javno iznosio antiislamske stavove, a 2016. otišao je i korak dalje i kandidovao se za krajnje desnu Australian Liberty Alliance. Podržao je i njihov predlog da Australija zaustavi imigraciju iz islamskih zemalja. Nije, dakle, bila reč o jednoj nesmotrenoj izjavi rokera koji je jednom izjavio neku glupost, već o ultradesničarskim političkim idejama iza kojih je svesno i javno stao.
Takve stavove, međutim, ne nalazimo u pesmama po kojima je Rose Tattoo ostao upamćen. Njih su prisvojile različite generacije rokera, metalaca i pankera, daleko izvan sveta u koji je Anderson kasnije politički zagazio.
Gary “Angry” Anderson imao je 79 godina i pedeset godina je prašio binama širom sveta. Njegovu biografiju nema potrebe ulepšavati, baš kao što nema potrebe ni osporavati značaj muzike koju je ostavio sa bendom.
Rose Tattoo će ostati deo istorije rokenrola. Od australijskih pabova do generacija koje su ih otkrivale preko punka, metala ili Guns N’ Roses, njihove pesme odavno žive sopstveni život.
Izvori: Blabbermouth, The Guardian, ABC News Australia
