U istoriji moderne muzike, nekim bendovima je uspelo da napišu nekoliko velikih pesama, koje su nadživele svoje autore i vreme u kojem su nastale. Međutim, retki su uspeli da promene čitavu subkulturu, način oblačenja i definišu zvuk jedne epohe.
Suicidal Tendencies uradili su sve to odjednom i ubili više muva jednim moćnim udarcem. U stvari, ne samo jednim.
Kada je 5. jula 1983. godine objavljen njihov istoimeni debi album, malo ko je mogao da pretpostavi da će u dvadesetak i kusur minuta sirovog hardcore punka iz Venice Beacha postati jedan od najvažnijih albuma koji su ikada izašli iz Kalifornije.
Bio je to trenutak kada su se sudarili punk, skejtbording, ulična kultura Los Anđelesa i bes jedne generacije koja je odbijala da se uklopi u svet odraslih.
Kako piše Revolver, upravo je sa tog albuma potekla pesma koja će prerasti okvire hardcore scene i postati jedna od najpoznatijih punk himni svih vremena.
Naravno, reč je o “Institutionalized“, koju je pratio fenomenalan, dotad neviđen spot.
Ubrzo će postati jedan od prvih hardcore video spotova sa ozbiljnom MTV rotacijom i otvoriti vrata čitavoj sceni.
Bend koji namerno nije želeo da liči ni na koga drugog
Početkom osamdesetih hardcore scena već je imala svoje heroje. Black Flag, Circle Jerks, Bad Brains i Dead Kennedys pomerali su granice brzine, energije i bunta, koktelom moćnih rifova, pametnih tekstova i nagomilanog besa.
Suicidal Tendencies, međutim, nisu pokušavali da liče ni na koga.
Mike Muir i ekipa stigli su iz Venice Beacha sa potpuno drugačijim identitetom.
Plave bandane, Dickies pantalone, bele čarape navučene do kolena i cholo estetika, karakteristična za ulične latino ekipe Los Anđelesa, bili su nešto što tadašnja punk scena nije videla.
Njihovi fanovi, poznati kao Suicidals, vrlo brzo su postali posebna priča. Izgledali su više kao ulična banda nego kao publika na koncertima, zbog čega je bend godinama pratio glas da oko sebe okuplja opasnu ekipu.
Situacija je otišla toliko daleko da su Suicidal Tendencies jedno vreme praktično bili nepoželjni u Los Anđelesu, a brojni klubovi odbijali su da ih ugoste zbog straha od nereda i sukoba.
Ironično, upravo je taj osećaj da nikome ne pripadaju postao jedan od temelja njihove popularnosti.
“All I wanted was a Pepsi”
Malo je stihova u istoriji hardcore punka koji su postali toliko prepoznatljivi kao “All I wanted was a Pepsi“.
Na prvi pogled deluje kao obična, gotovo smešna rečenica. U stvarnosti, ona predstavlja srž čitave pesme.
Kako je Mike Muir kasnije objašnjavao, “Institutionalized” je nastala kao reakcija na atmosferu Reganove Amerike, u kojoj su roditelji, škole i institucije često svaku buntovnost ili drugačije ponašanje tinejdžera, automatski povezivali sa drogom, alkoholom ili psihičkim problemima.
I naravno trudili da sve to u korenu saseku i uguše, jer šta će im pametni i buntovni tinejdžeri, koji su prst u oko puritanizmu? Lakše je bilo zalepiti dijagnozu i kazniti bunt, nego pokušati da ga razumete.
Glavni junak pesme naizgled ne traži ništa spektakularno. Čak ni pivo, već Pepsi Colu.
Međutim, niko ga ne sluša. Svi unapred znaju šta nije u redu sa njim, a možda ga je najbolje zaključati u kuću i obući mu pride ludačku košulju.
Baš zato “Institutionalized” nikada nije bila samo još jedna hardcore pesma.
Predstavljala je himnu svakom klincu koji je makar jednom imao osećaj da ga odrasli uopšte ne razumeju.
Zato više od četiri decenije kasnije taj legendarni refren i dalje znaju napamet čak i ljudi koji nikada nisu preslušali ostatak albuma.
Hardcore iz podruma u ozbiljnoj MTV rotaciji
“Institutionalized” nije ostao zatvoren u zadimljenim punk klubovima – spot je postao prvi hardcore video koji je dobio ozbiljnu rotaciju na MTV-u.
Pesma se pojavila u kultnom filmu Repo Man (soundtracku su doprineli i Circle Jerks), bend je gostovao u seriji Miami Vice, a citati iz nje nastavili su da žive kroz potpuno nove generacije muzičara.
Još važnije od same MTV rotacije bilo je to što su njihovi spotovi izgledali potpuno drugačije od svega što je tada moglo da se vidi na televiziji. Beton Venice Beacha, skejtovi, ispražnjeni bazeni kao piste za majstorije na dasci, ulična ekipa i energija koja je delovala kao dokumentarac, a ne pažljivo režiran muzički spot, učinili su da Suicidal Tendencies postanu mnogo više od običnog benda.
Za čitavu generaciju skejtera predstavljali su način života, a ne samo muziku koja trešti iz zvučnika.
Ice-T je sa Body Countom snimio pre par godina modernu verziju “Institutionalized”, prilagodivši tekst na duhovit način problemima 21. veka, dok je zadržao suštinu i energiju originala.
Nije to bila obična obrada, već svojevrsni naklon bendu koji je, kako je i sam rekao, imao ogroman uticaj na nastanak Body Counta i čitave crossover scene američke zapadne obale.
Od sirovog HC-a do crossover klasika
Debi album je bio tek prvi rafal iz njihovog bogatog arsenala.
Suicidal Tendencies kasnije su u svoju muziku počeli da ubacuju sve više thrash metala, zadržavajući punk energiju po kojoj su postali poznati.
Albumi poput Join the Army, How Will I Laugh Tomorrow When I Can’t Even Smile Today i Lights… Camera… Revolution! postavili su temelje crossover thrasha.
Sirova energija sa ulica Los Anđelesa “procurila” je u mejnstrim, spajajući genijalne rifove Rocky Georgea i skejt kulturu u opaku muzičku bombu, kojoj je malo ko mogao da odoli.
Njegove solaže pokazale su da crossover ne mora da bira između punka i metala. Mogao je da bude oba.
Sa druge strane, The Art of Rebellion pokazao da bend bez problema može da zakorači i u progresivnije, psihodelične i melodičnije vode, a da pritom ne izgubi sopstveni identitet.
Kasnije će se bendu pridružiti Robert Trujillo (budući basista Metallice), čiji su prsti fantastično upleli funk ritmove u njihov crossover thrash, kao i u sjajan “sporedni projekat” Infectious Grooves, ali to je već neka druga priča.
Nije slučajno što su njihovi spotovi godinama bili sastavni deo skejterskih VHS kaseta koje su kružile od ruke do ruke. Suicidal Tendencies nisu predstavljali samo soundtrack jedne generacije, već bend koji je zajedno sa skejt kulturom rastao, menjao se i oblikovao njen identitet.
Cyco Mike zbog toga odavno nije samo pevač, već jedna od najprepoznatljivijih figura čitave alternativne scene američke zapadne obale.
I danas, nakon 14 snimljenih albuma, ne nameravaju da stanu. Četiri decenije kasnije Mike Muir i dalje izlazi na binu sa istom bandanom, istim stavom i porukom koju prenosi sa nesmanjenom žestinom.
Mnogo više od jednog kultnog albuma
Mnogo bendova uspelo je da proda više ploča, ili da napiše više komercijalnih hitova.
Ali malo koji može da kaže da je iz jedne pesme nastao stih koji i danas, više od četrdeset godina kasnije, podjednako razumeju ljudi koji su odrastali osamdesetih, devedesetih, ili tek otkrivaju punk i metal.
“All I wanted was a Pepsi” – stih koji je pušten u etar pre ravno 43 godine.
Za nekoga obična limenka gaziranog pića.
Za generacije klinaca zaljubljenih u moćne rifove mnogo više od toga.
Bio je to zvuk generacije koja nije tražila mnogo – samo da je neko konačno sasluša.
“Wired For Chaos”: Novi Cro-Mags singl vraća nas u zlatnu eru njujorškog hardcore zvuka (VIDEO)
