Postoje bendovi koje voliš i postoje oni koji te oblikuju, kao čoveka i osobu. A postoje i oni retki, koji te obeleže za ceo život, bez šanse da ikada poželiš da se izvučeš iz tog zagrljaja. Kud Idijoti spadaju u ovu treću kategoriju, bez greške. Ne zato što su bili najglasniji, niti zato što su bili najbrži, nego zato što su bili i ostali najbolji. I najiskreniji.
Sa njima nema zajebancije, niti analize da te neko ubedi da su dobri ili nisu. Ili si zagrizao do koske, ili nikad ni nećeš.
Za autora ovog teksta priča počinje devedesetih, iako su momci iz Pule uveliko žarili i palili binama širom SFRJ već deceniju ranije. Vreme sankcija, raspada i besmisla koji se uvlači u svaku poru sumorne svakodnevice. Vreme kada klinci traže ventil, a pronalaze ga u muzici koja ne laže, dok je sve oko njih laž i nasilje. Baš kao i danas.
Dok se oko tebe sve raspada, na kasetofonu se vrte Mi smo ovdje samo zbog para i Live in Biel, do iznemoglosti. Kao potvrda da nisi lud i da vidiš stvari kakve jesu.
U tom haosu, punk nije bio stil ili fazon, već prepoznavanje.
Ručno pravljeni bedž kao relikvija
Nije bilo puno pankera u školskoj smeni, ali nekako se uvek pronađu – ipak smo bili usred tzv. drugog svetskog punk buma, tj. njegovog ponovnog proboja u mejnstrim. Doduše i usred dizelaškog ludila u Srbiji 90-ih. Pogled, stav, energija – dovoljan signal. Vreme kada se ljudi upoznaju na svirkama, a ne na društvenim mrežama. Jedan takav trenutak ostaje zauvek urezan u sećanju: svirka Love Huntersa na Koncertu godine, prvi srednje, i bedž koji nije bio samo bedž.
Ručno napravljen, zalepljen, i isto tako ručno plastificiran – selotejpom. Logo Kud Idijota ispisan crvenim flomasterom na belom papiru. I poklonjen od srca, uz strastveni poljubac. Danas to nije suvenir, već prava relikvija, koja se ljubomorno čuva.
Ja sjećam se…
Proročanski “Megapunk”
Baš u tom periodu izlazi Megapunk, fantastična nadogradnja Gluposti i Zaratuste. Album koji ne samo da je dodatno definisao bend (barem za nas klince), nego apsolutno uhvatio duh vremena. I sa ove i sa one strane grane, zahvaćene ratom, šovinizmom i mržnjom, ovo je glas razuma. I onda, u plejadi hitova, dolazimo do jedne od onih pesama koje se ne zaboravljaju.
“Božina”.
Pesma koja je tada bila komentar stvarnosti, a danas zvuči kao upozorenje koje nismo poslušali. “A danas imaju kamere i mikrofon i zvučnike i mobilni telefon, ne treba im javit, sve vide, čuju, znaju – ne smi se vidit da si nezadovoljan… Bilo nas je strah, moralo se mučat, da li neki sluša te, ti nisi moga znat… Je bija fašizam je, je bija fašizam”. Stihovi koji danas pogađaju jače nego ikad. Nije stvar u tome što su bili proročanski. Stvar je u tome što smo mi ostali isti – u mentalnom Mordoru.
I onda ono čekanje, koje je delovalo kao decenije i vekovi, a ne par godina. Generacija koja je bila premlada za Lineu 1991. (slušali legende od starijih) ostaje uskraćena za taj prvi novosadski, a opet poslednji udar u SFRJ. Barem u usranom Novom Sadu. Majstori s mora, koje smo sanjali izgubljeni u maštanju kada ćemo ih videti na bini. Kud Idijoti su se slušali na kasetama, kroz priče starijih, kroz obrade domaćih bendova. I to čekanje traje godinama, naježiš se samo kad pomisliš da bi mogao osetiti vajb iz prve ruke.
Sve do 2000. godine i Koncerta godine.
Najčekanija svirka u Novom Sadu
Konačno dolaze u Srbiju (mada u obnovljenoj postavi, bez Ptice i Frica – čast onima koji su išli u Sarajevo 1997.), bez ikakve nostalgije. Samo surovi punk – direktno u glavu. Čisto uzbuđenje, dlake stoje uspravno na celom telu, dok čekamo da se naši heroji pojave uživo. Kakvi Stonesi i Pistolsi – ovo je “real deal”.
U to su uverili sve koje eventualno sumnjali, još od prvog rifa – pogo vir koji ne staje do poslednje stvari. Ko je preživeo, penje se na binu da pokupi trzu i listu i proćakula koju sa ovim herojima čistog srca.
Posle toga, noć traje dok nas sunce ne obasja, ispred dragstora, sa prijateljima, gde se prepričava svaki momenat giga. Veličanstveno. Svaki rif, svaki pokret, svaka pesma koja je odsvirana – i svaka koja nije, a želeli bismo da jeste.
To nije bio koncert, već inicijacija koja se čekala skoro deceniju.
Majstori s mora u vojvođanskoj ravnici
Posle toga, više nema povratka. Prvi Exit na Đavi, šutka koja liči na sudar svetova, a bend razvaljuje, sa moćnim Tustom koji diriguje haosom. Fusion Stage, ovekovečen na “Mir No Alternativ”.
Gradilište. NS Time i legendarna split svirka sa Atheist Rap, gde se tražio hit i pivo više, pod krilima aviona. Main stage, gde pre koncerta nahvataš Tustu na pivu na reggae stejdžu preko dana, kao da je to najnormalnija stvar na svetu.
KST i SKC. Trg u Novom Sadu za Novu godinu, pa nastavak u Grafitima. Niz koncerata koji se više ne pamte pojedinačno, nego kao jedno veliko stanje svesti. One lepe sutrašnjice, koja nikad nije došla.
I onda, kraj koji niko nije želeo.
Smrt Tuste nije bila samo odlazak pevača i frontmena, već rupa koja menja stvarnost i tera te da ostariš prebrzo, iako više nisi klinac. Trenutak kada shvatiš da nešto što si podrazumevao da će trajati zauvek ipak ima kraj. Međutim, glas jedne generacije otišao je samo fizički.
Jer pesme ostaju. Zauvek.
Punk himne koje ostaju zauvek
“Bolivia R’n’R” i sve ono što je došlo posle ne zastareva i nikad neće umreti. Ne zato što je savršeno snimljeno, nego zato što je iskreno do bola i odsvirano iz jaja. Tako je govorio Zaratusta. Kud Idijoti su uvek bili ono što punk treba da bude: direktno, brzo, politično bez previše pametovanja, a opet direktno u srž.
Zato opstaju u svakoj prilici i na svakoj pravoj rokenrol žurci. U svakom trenutku kada treba pustiti nešto što ima težinu. Uvek broj jedan, čak i kad si oduzet od maligana.
I onda Pula, grad koji je duhovni rokenrol pobratim starog Novog Sada. Onog koji više ne postoji. Ovde se zatvara logičan krug. Šetnja glavnom ulicom i gotovo ritualno traženje poznatog lica. Sale Veruda, čovek koji i dalje drži tu priču u životu, između ostalog vrteći Partibrejkers u srcu Istre i svirajući sa Saša 21. Ljudski razgovor, ploče, kasete, diskovi – šta god da ima u tom trenutku. Nije bitan format, već da lanac nije prekinut.
I tu dolazimo do suštine.
Kud Idijoti nisu najbolji bend sa ex-YU prostora zato što imaju najviše hitova (a svaka stvar je hit), niti zato što su tehnički superiorni (a jesu bili). Najbolji su zato što su uvek bili na pravoj strani. Strani običnih ljudi, klinaca koji traže smisao života, ljudi koji ne pristaju na glupost, koja je izgleda, zaista neuništiva.
Njihov punk je ostao stav koji se živi. Zauvek i do poslednjeg daha.
I zato nema dileme – Kud Idijoti su punk. Ono što zaista treba da predstavlja i ono što znači, baš ono iskonsko. Tačka.
I ne samo punk.
Najbolji zauvek.
Novosadski pabovi i klubovi u kojima i dalje grmi pravi rokenrol zvuk
