Postoji samo jedna potpuno sigurna stvar u životu, a to je da ćemo jednog dana svi umreti.
Sve ostalo zavisi od bezbroj okolnosti i toga kako se kome nameste kockice.
Ali postoje pitanja koja vekovima intrigiraju filozofe, naučnike, teologe i obične ljude. Da li postoji život posle smrti, šta se zapravo događa u poslednjim trenucima svesti i zbog čega ljudi koji su bili na korak od smrti često opisuju gotovo identična iskustva?
Neko govori o jarkoj svetlosti na kraju tunela, drugi o susretu sa davno preminulim članovima porodice, dok treći tvrde da su posmatrali sopstveno telo, kao da lebde iznad njega.
Bez obzira na godine, kulturu ili religiju, ovi obrasci se iznenađujuće često ponavljaju.
Naravno, to ne znači da je neko konačno pronašao dokaz da život posle smrti zaista postoji, niti je iko ko je uspeo da se vrati napisao recenziju.
Međutim, kako piše Vice, nova studija pokušava da objasni zašto toliko ljudi, koji su preživeli kliničku smrt, opisuje gotovo isto iskustvo.
Mozak se možda ne gasi na način kako smo dugo verovali
Iako smrt često zamišljamo kao trenutak u kojem se sve jednostavno ugasi, neurologija poslednjih godina pokazuje da je stvar mnogo složenija.
Istraživanja sprovedena na ljudima u poslednjim trenucima života pokazala su da mozak neposredno pre smrti može da proizvede iznenadan nalet gama talasa. Reč je o najbržim moždanim oscilacijama, koje se povezuju sa svesnom obradom informacija, percepcijom i prisećanjem uspomena.
Drugim rečima, umesto da u potpunosti utihne, mozak možda nakratko radi punom snagom, kao da je neko nagazio papučicu do daske za poslednji krug, ali ovog puta ne u Monci.
To bi moglo da objasni zašto pojedini ljudi, nakon što su vraćeni u život, detaljno opisuju ono što smatraju poslednjim trenucima svoje svesti.
San koji nastaje dok umiremo?
Najnovija teorija, objavljena ove godine u časopisu Frontiers in Psychology, polazi od pretpostavke da iskustvo bliske smrti možda uopšte nije pogled u zagrobni život, već svojevrsni san, koji mozak stvara kada zbog nedostatka kiseonika izgubi kontakt sa spoljnim svetom.
Prema toj hipotezi, svest se tada okreće sopstvenim uspomenama, emocijama i iskustvima, stvarajući prizore koji deluju potpuno stvarno.
Autor teorije smatra da upravo zato većina ljudi opisuje osećaj dubokog mira, bezuslovne ljubavi i utisak da odjednom razume sve ono što im je ranije delovalo neshvatljivo.
Istovremeno, način na koji će neko doživeti to iskustvo mogao bi da zavisi od života koji je vodio.
Osoba čiji su život obeležili bliski odnosi, ljubav i osećaj ispunjenosti, prema ovoj teoriji, verovatno će imati drugačije iskustvo od nekoga ko iza sebe nosi teške traume, ili snažan osećaj krivice.
Izgleda da određenu ulogu imaju i kultura i religija.
Dok ljudi iz hrišćanskih zemalja svetlost često povezuju sa božanskim bićem, u Japanu se ona mnogo češće opisuje kao običan svetleći objekat, bez religijskog značenja.
Misterija koja još nema konačan odgovor
Uprkos svim istraživanjima, nauka i dalje nema konačan odgovor na pitanje šta se zapravo događa u trenucima kada se život gasi.
Još zanimljivije zvuči podatak da manje od 40 odsto ljudi, koji su bili na korak od smrti, uopšte pamti bilo kakvo iskustvo.
Ostali se ne sećaju apsolutno ničega.
Moguće da je ova nova teorija korak bliže istini, a možda će se za nekoliko godina pokazati potpuno pogrešnom.
Međutim, jedna stvar ostaje nepromenjena.
Paradoksalno, što više nauka napreduje i pokušava da objasni poslednje trenutke ljudske svesti, to smrt deluje kao još veća misterija.
Izvor: vice.com
Porodica koristila AI klon preminulog sina da majci sakrije istinu – uteha ili opasna iluzija?
