Čivave baš i nisu poznate po tome da se ponašaju u skladu sa sopstvenom veličinom, možda baš zato što se u tom sićušnom telu krije veliko srce.
Ako ste ikada videli psa teškog nekoliko kilograma, sa nogama tek nešto debljim od prosečne čačkalice, kako sa velikim samopouzdanjem laje na argentinsku dogu, bicikl, usisivač ili lika koji je imao drskosti da prođe pored njegove kapije, verovatno ste se zapitali kako tolika hrabrost stane u tako malo pakovanje.
Nauka sada nudi makar jedan zanimljiv deo genetske slagalice kao mogući odgovor: čivavama u venama i dalje teče delić divljine njihovih predaka.
Kojot u džepnom pakovanju
Novo istraživanje objavljeno u časopisu Nature Communications bavilo se alatima Gnomix i Gnofix, napravljenim za veoma precizno praćenje porekla pojedinih delova genoma. Kada su ih istraživači primenili na stotine psećih genoma, među interesantnim rezultatima pojavila se upravo čivava.
U njenom genomu pronađeni su segmenti koje je model povezao sa kojotima. Istraživači to uklapaju u mnogo stariju priču o psima američkog kontinenta, gde postoje dokazi da je do ukrštanja pasa i kojota dolazilo još u pretkolumbovsko vreme.
Drugim rečima, vaš mali kućni vragolan nije juče preskočio ogradu i imao romansu sa kojotom. Trag vodi mnogo dublje u prošlost.
Kako prenosi Vice, čivave su među rasama koje su uspele da sačuvaju deo tog starog američkog genetskog nasleđa. Naučnici su zanimljive tragove pronašli i kod meksičkog bezdlakog psa Xoloitzcuintlija, kod kojeg su identifikovali oko četiri odsto genoma povezanog sa drevnim arktičkim, odnosno pretkolumbovskim psima.
A kada se pogleda ponašanje prosečne čivave, teško je odoleti iskušenju da se ta veza sa kojotima malo detaljnije razmotri.
Odakle toliko žestok stav u tako malom psu?
Kojoti su teritorijalne i prilično glasne životinje, pa je bilo gotovo neizbežno da neko novu genetsku vezu odmah spoji sa reputacijom čivava kao pasa koji su spremni da objave rat komšiluku čim se neko približi vratima njihovog stana.
Ipak, nije baš sve crno-belo i pre izvlačenja konačnog zaključka treba povući ručnu. Istraživanje nije pokazalo da čivave laju, reže ili glume izbacivača iz noćnog kluba zato što u sebi nose nekoliko drevnih komadića kojotskog DNK.
Ponašanje psa zavisi od mnogo faktora, od genetike do socijalizacije, okruženja i načina na koji je odgajan. Doduše, deluje da čivava nikada nije dobila obaveštenje koliko je zapravo mala, ali ta informacija sigurno ne bi pokolebala njen žestok životni stav.
Možete da je stavite pod mišku, ali ona će i dalje imati stav da je čitav park njen, da je rotvajler preko puta očigledno precenio svoje mogućnosti i da bi poštar trebalo da preispita svoje životne izbore pre nego što se usudi da ubaci novi račun za struju.
Sada makar znamo da se negde duboko u njenom porodičnom stablu zaista krije i malo krvi divljeg američkog rođaka.
Ne toliko da od malene čivave napravi surovog predatora poput kojota, ali sasvim dovoljno da sledeći put kada se zaleti na odvezanu pertlu pomislite da možda ipak nije sve samo kompleks zbog visine.
Izvor: Vice.com, Nature.com
Džeki možda zaista zna kada ste tužni: Naučnici zavirili u pseći mozak
