Davno pre nego što je Jessica Rabbit zavodljivo objašnjavala da nije loša, već je samo tako nacrtana, i pre nego što je Marilyn Monroe postala jedan od najvećih seks simbola 20. veka, svet je već imao jednu crnokosu damu zbog koje su muškarci gubili glavu.
Jedini problem bio je što ona nije postojala u stvarnom životu.
Betty Boop bila je jedna od prvih velikih animiranih pin-up zvezda, sa kratkom haljinom, podvezicom iznad kolena, ogromnim očima i prepoznatljivim “boop-oop-a-doop” glasom. Početkom tridesetih godina prošlog veka bila je toliko popularna da je publika hrlila u bioskope da vidi novi crtani film u kojem je ona bila glavna junakinja.
A onda je neki dušebrižnik odlučio da je Betty previše seksi.
Američki filmski cenzori promenili su joj garderobu, izgled, ponašanje, pa praktično i čitav život. Nekadašnja zavodljiva avanturistkinja iz ere džeza i seks simbol postepeno je pretvorena u mnogo pristojniju damu. Odjednom je više vremena provodila baveći se svakodnevnim poslovima, nego zavodeći publiku.
I tu priča o Betty Boop postaje mnogo zanimljivija od obične istorije jednog crtanog lika.
Pre nego što je postala žena, Betty Boop je bila pas
Kada su braća Max i Dave Fleischer osmislila Betty 1930. godine, ona čak nije bila ljudsko biće.
Prvobitno je nacrtana kao antropomorfni pas sa visećim ušima i pojavila se kao devojka glavnog junaka Bimba u serijalu “Talkartoons”.
Međutim, publika je vrlo brzo pokazala ko je zapravo zanimljiviji lik.
Betty je postajala sve popularnija, pseće uši pretvorene su u minđuše, lice je dobilo ljudske crte, a sporedni lik ubrzo je postao glavna zvezda.
Kako piše Smithsonian Magazine, Betty je početkom tridesetih bila toliko veliki hit da su je tadašnje novine opisivale kao jednu od najpopularnijih ličnosti sedme umetnosti.
To je posebno zanimljivo ako se setimo da su animirani filmovi u to vreme uglavnom služili kao kratka predigra glavnom bioskopskom programu.
Betty je bila jedan od retkih crtanih likova zbog kojih je publika dolazila ranije na projekcije.
Mnogo drugačiji svet od Diznijevog
I studio iz kojeg je stigla bio je potpuno drugačiji od sveta koji danas obično povezujemo sa klasičnom američkom animacijom.
Fleischer Studios je tokom tridesetih bio jedan od retkih pravih konkurenata Walt Disneyju, ali njihova dva univerzuma bila su dijametralno suprotna.
Dok je Disney u Kaliforniji gradio bajkovite svetove koji će kasnije postati zaštitni znak kompanije, Fleischerovi su radili u Njujorku i crtali grad koji je bio prljav, opasan, seksualizovan, nadrealan i često potpuno lud.
Kod njih drveće može da se potuče sa junacima, lice zle kraljice pretvori u jaja na tiganju, a jazz legenda Cab Calloway usred crtaća završi pretvorena u duha koji peva.
Upravo u tom svetu Betty je savršeno funkcionisala.
Nije bila ničija devojka koja čeka da glavni junak završi avanturu. Vozila je trkačke automobile, radila u cirkusu, kandidovala se za predsednika i uglavnom bila centar sopstvenih priča.
A pritom je bila otvoreno predstavljena kao seks simbol.
Tadašnja štampa pisala je o njenim oblinama, kratkoj garderobi i zavodljivom hodu, dok je podvezica koja je virila ispod haljine postala gotovo jednako prepoznatljiva kao njena ogromna glava i crne lokne.
Za rane tridesete, Betty je bila poprilično “nevaljala” junakinja, posebno za nekoga ko je napravljen od mastila i nekoliko hiljada nacrtanih kadrova.
Seksi dama u opasnom svetu
Kada danas gledamo stare crtaće, lako je zaboraviti da su neki od njih bili namenjeni odrasloj publici.
Betty se često nalazila u pričama prepunim seksualnih aluzija, a muškarci oko nje nisu uvek bili simpatični udvarači.
U pojedinim epizodama pokušavaju da je prisile na poljubac ili brak, dok se humor često gradio oko njenog pokušaja da im pobegne.
To Betty čini prilično neobičnim likom čak i iz današnje perspektive.
Sa jedne strane bila je nacrtana verzija muških fantazija, poželjna žena okružena tipovima koji su pokušavali da joj zavire pod suknju.
Sa druge, bila je zvezda sopstvenih filmova, koristila seksualnost bez pardona i radila stvari koje ženski animirani likovi tog vremena nisu ni pomišljali da učine.
A onda je Holivud odlučio da zavrne slavinu požude.
Cenzori su Betty produžili haljinu i promenili život
Početkom tridesetih američka filmska industrija našla se pod sve većim pritiskom zbog seksa, nasilja, kriminala i svega ostalog što je konzervativniji deo društva smatrao kvarenjem morala.
Rešenje je postao čuveni Hays Code, skup pravila koji je propisivao šta sme, a šta ne sme da se prikazuje na filmskom platnu.
Kada je sredinom decenije počeo ozbiljno da se primenjuje i na animaciju, Betty se našla na udaru.
Haljina joj je produžena preko kolena, podvezica je uglavnom nestala, izgubila je deo nakita, oblina i karakterističnih lokni, a i sama Betty postala je nešto starija i ozbiljnija.
Međutim, promena se nije završila samo na novoj garderobi, već se i svet oko nje ekspresno menjao.
Nekadašnja zavodljiva avanturistkinja koja je jurila kroz nadrealni njujorški haos postala je mnogo mirnija pripadnica srednje klase. Sve češće je brinula o kući, poslu i svom simpatičnom psu Pudgyju.
Drugim rečima, cenzori nisu Betty samo navukli dužu haljinu, već su joj praktično promenili ličnost i naterali je da preko noći odraste i uozbilji se.
Kada pristojnost ubije ono zbog čega si postao popularan
Problem je bio u tome što je zajedno sa seksualnošću nestao i dobar deo ludila zbog kojeg su ljudi zavoleli gospođicu Boop.
Mark Fleischer, unuk jednog od tvoraca lika, mnogo godina kasnije rekao je da je Hays Code praktično označio početak njenog kraja, jer je iz crtaća nestao veliki deo duha koji ih je činio posebnim.
Publika je očigledno primetila razliku. Do kraja decenije Betty više nije bila fenomen kakav je predstavljala nekoliko godina ranije, a Fleischer Studios je 1939. prestao da proizvodi njene crtane filmove.
Kasnije se vraćala kroz televiziju, reklame, garderobu, torbice, različite proizvode i povremena pojavljivanja, uključujući i kameo u hit filmu sa kraja osamdesetih – “Who Framed Roger Rabbit” (“Ko je smestio Zeki Rodžeru”).
Međutim, zanimljivo je da je pop kultura uglavnom zapamtila upravo onu Betty koju su cenzori pokušavali da ukrote, a potom i uklone sa velikog platna. Onu koja je furala lokne, kratku haljinu, podvezicu i stav devojke kojoj baš niko neće govoriti kako treba da se ponaša.
Gotovo čitav vek kasnije, Betty Boop i dalje izgleda kao pin-up ikona iz vremena kada su animirani filmovi bili mnogo prljaviji, čudniji i namenjeni odraslijoj publici nego što danas obično zamišljamo.
Verovatno je baš u tome najveća ironija njene animirane životne priče.
Cenzori su uspeli da joj produže haljinu, sakriju podvezicu i pripitome crtane filmove, ali onu Betty koju su pokušavali da sklone sa velikog platna nikada nisu uspeli da izbrišu iz kolektivnog sećanja.
Naprotiv, gotovo vek kasnije baš ta “nevaljala” Betty i dalje živi na majicama, torbama i ko zna koliko tetovaža, posebno među ljubiteljima rockabilly muzike i pin-up kulture.
Izgleda da je podvezica ipak nadživela cenzore. Srećom.
Izvor: Smithsonianmag.com
Kako je Volkswagen kombi postao simbol kontrakulture: Od radnog vozila do Woodstock legende
